˝Uživam u lijepom ponašanju˝- rješavanje konfliktnih situacija u prvom razredu kroz akciju i vođenje

Педагошка увјерења

Образовање и васпитање су одувијек уско повезани. Наставник који свакодневно посвећује вријеме образовању ученика, дио времена посвећује и васпитању (помаже ученицима у усвајању правила лијепог понашања, социјализацији, уклапању у нову средину, инсистира на лијепом дружењу, међусобном поштовању и емпатији) али рјеђе води евиденцију о томе сем на часовима Одјељењске заједнице када је то планирано. Ученици, када дођу у први разред, имају захтјеван задатак а то је успоставити добре односе са својим новим пријатељима и учитељем. Да би што успјешније и безболније превазишли овај адаптациони период потребно је добро наставничко водство и позитивна дисциплина уз коју ће се осјећати безбиједно, превазићи ће проблеме са којима се сусрећу а самим тим ће се створити добри услови за овладавање предвиђеним наставним садржајима, дугорочно ће усвојити правила лијепог понашања у колективу која ће им користити у комуникацији, учењу и учешћу у школском животу.

ПОЛАЗИШТА 

Школске 2018/19. сам повела први разред. С обзиром на узрасне карактеристике првака, запазила сам неколико проблема у остваривању комуникације међу ученицима – висок степен бучности у разреду, неспособност рјешавања проблема мирним путем и тенденцију ка стварању негативног такмичарског духа. Начин рада у првом разреду је специфичан. Ученици раде у центрима учења и немогуће је посветити им пажњу истовремено а с обзиром на начин рада и избор центара и за одређени дан и дисциплина у одјељењу варира. Такође, у уводној активности док сви сједе у кругу, с обзиром на бројно стање у одјељењу (25 ученика), тешко је привући пажњу и умирити их како би почели са активностима предвиђеним за тај дан. Ученици воле дружење, своје нове пријатеље, али како је школа за њих једна новина, потребно је било ставити границе до којих могу ићи.

ЦИЉ И ЖЕЉЕНИ ИСХОДИ

Циљ моје праксе је помоћи ученицима да се социјализују, уклопе у нову средину, остваре прихватљиву комуникацију с вршњацима и науче примјењивати пожељна правила понашања у школи. Дакле, циљ је првенствено васпитне природе: подстаћи ученике да критички размишљају о лијепом понашању, помагању другима, мирном рјешавању конфликата, проналажењу заједничког рјешења проблема, али и образовне – створити повољну климу у одјељењу која је услов за рад и успјешно учење.

ДЕТАЉАН ОПИС РЕАЛИЗАЦИЈЕ 

Стратегија остварења циљева пројекта обухватала је низ корака :

• проучавање литературе о развојним карактеристикама шестогодишњака
• укључивање родитеља у пројекат
• упознавање ученика са правилима понашања у школи
• договор о „Плакату лијепог понашања“
• едукацију о вршњачком насиљу
• „Бонтон“
• читање одабраних прича
• „Лијепе и ружне ријечи“
• игроказе „Малих савјетника“
• точак рјешавања проблема
• додјелу медаља

- Како бих успјешније остварила циљ кренула сам од детаљног изучавања развојних карактеристика шестогодишњака. За ову прилику користила сам приручник Степ бy степ-а: Стварање учионица у којима дијете има централну улогу (6-7 година), Кате БУРКЕ Wалсх из 1998.године. У овом узрасту ученик користи необуздан језик и језик узбуђења па његово понашање треба да буде друштвено прихватљиво, ученици требају да имају могућност да изразе различита осјећања на прихватљив начин. Ученик у овом узрасту тужака, приговара па сам инсистирала свакодневно на култури, толеранцији, разумијевању, препознавању лоших облика понашања и разликовању намјерног од ненамјерног понашања и сл. Узевши у обзир развојне карактеристике шестогодишњака поставила сам извјесна ограничења: нпр. бучност толерисати само на нивоу планираних активности, рецимо у спортским активностима. У овом узрасту ученици журе у раду и битан им је квантитет – инсистирати на квалитету, истрајности и упорности у извршавању задатака. Примјетно је такмичарство које би требало његовати на часовима спорта а сузбијати оно које се односи на то ко ће прије стати у ред када долази до несугласица, свађа и гурања што је потпуно неприхватљиво.                    - На родитељском састанку сам упознала родитеље са атмосфером у одјељењу и предочила им циљ овог пројекта. Родитељи су разумјели значај пројекта, подржали су га и интензивније су се укључили у васпитни рад.
Помагали су ми у усмјеравању ученика разговорима код куће и редовним информативним савјетовањима у школи.
- На самом почетку ученике сам упознала са правилима понашања у школи. Иако су им правила била прилично позната већи дио њих није их се придржавао. Одлучила сам их, на неки начин „наметнути“, како би се тих правила ученици свакодневно придржавали. 
- Да бих то постигла договорила сам се са ученицима да ћемо направити „Плакат лијепог понашања“. Одлучила сам се за свакодневну рутину попуњавања плаката лијепог понашања на крају дана. У настави сам бирала одговарајуће активности због којих би ученици почели о томе размишљати као о нечему важном. Инсистирала сам на припадности групи јер само ако ученици знају да су дио нечега важног онда се и понашају тако да заједничким снагама остваре коначни циљ. Наиме, сваки ученик је за сваки дан добијао картончић одговарајуће боје а свака група је на крају седмице добијала картон одговарајуће боје на основу општег утиска за ту седмицу, у поређењу са осталим групама. Напоменућу да су ученици били подијељени у четири хетерогене групе које истовремено раде у различитим центрима учења. 
- Кроз низ активности сам провела едукацију ученика о вршњачком насиљу, а након тога кроз игролике активности сам их упознала са правилима понашања по бонтону у различитим ситуацијама. 
- Кроз различите приче упознала сам ученике са различитим проблемима у понашању а затим смо их заједнички ријешили. Научили смо разликовати намјерно од ненамјерног понашања разговарајући о њему од прилике до прилике. Научили смо разлику између лијепих и ружних ријечи .
- У пројекат сам укључила и старије ученике – Мале савјетнике који су различитим игроказима помогли првачићима да разликују пожељно и непожено понашање. У неким игроказима су првачићи учествовали. 
- Користили смо различите прилике да разговарамо о лијепом понашању и на лицу мјеста исправљали грешке. На зиду смо налијепили точак рјешавања проблема на коме су били јасно истакнути начини које могу изабрати као обрасце у понашању. 
- На крају сваког дана ученици су добијали заслужени, један од картона (зелени, жути или црвени) и научили да самостално, без љутње, процјењују када су заиста претјерали. Зелени смајли су добијали ученици које сам врло ријетко или нисам никако опомињала, жути ученици које сам опоменула више пута у току дана, јер су на неки начин ометали рад на настави, а црвени картон, ученици који су се понашали на начине који се не могу толерисати, које смо жељели сузбити. Мој коначни циљ био је мотивисати их за рад тако што ћу њихове развојне карактеристике довести на ниво прихватљивости. На крају сваког мјесеца ученици са највећим бројем зелених смајлија су добијали медаље које сам претходно израђивала од картона. Медаље су биле подстицајног карактера, вид похвале за лијепо понашање. Циљ је био подстаћи све ученике да изаберу лијепе начине комуникације и да конфликтне сведемо на најмању мјеру. Не добити медаљу није значило да ученици нису добри јер се не понашају лијепо, већ да требају усвојити одређена правила понашања што ће бити од користи за цијело одјељење а највише за њих саме.

ЕФЕКТИ; ПОСТИГНУТИ РЕЗУЛТАТИ

- Један од највећих изазова је био научити ученике да критички размишљају о различитим облицима понашања и да одлучују о рјешењима проблема и могућим опоменама за кршења правила. То је, свакако, значило да науче да није толико лоше погријешити већ да жути или црвени картон значе да други пут требају размишљати о својим поступцима, освијестити их да постоје и бољи начини реаговања на одређене ситуације. Циљ је био избјећи рјешавање проблема физичким путем које је било примјећено код неколицине ученика. У почетку је то ишло теже али медаље које би добили ученици са највећим бројем зелених картона на крају мјесеца натјерале су и остале да почну у позитивном смјеру размишљати о својим поступцима како би их побољшали. На крају године су ученици који су имали све зелене картоне поред медаља за мјесец јуни добили и жуте звјездице што је било посебно признање. Оно што ме је први пут пријатно изненадило и показало како су ученици схватили оно што радимо јесте једна ситуација са краја првог полугодишта. Када су добили новогодишње пакетиће од Дједа Мраза и више поклончића које сам им ја направила (а тај дан су добијали и медаље за мјесец децембар), након разговора с њима када сам их питала шта им се највише свидјело, одговорили су да су то медаље. Тада сам схватила колико им је то важно, што ме је подстакло да идем даље и у наредном периоду бирам активности којима ћемо наставити учити правила лијепог понашања и примјењивати их у школи када год то нека ситуација захтијева.
- Један од највећих успјеха у овом пројекту јесте што смо у потпуности искоријенили непожељне облике понашања, што их је управо рутина натјерала да свакодневно размишљају и да на крају дана инсистирају на додјели картончића, да учествују у одлучивању о томе који картон ће добити неки ученик, да образлажу разлоге за то а онда да скупа одлучимо и размислимо да ли смо престроги или смо донијели исправну одлуку.
Ученицима је постало важно да се лијепо понашају што је позитивно утицало и на квалитет рада на настави. Сам процес који смо проводили сваког дана их је увесељавао а њихова развојна карактеристика и јесте да уживају у процесу и да инсистирају на њему. Лијепо су се односили једни према другима, тише разговарали у центрима учења, научили да подижу руку када желе нешто да питају, кажу...                                                                                                            Почели су да примјећују лијепо понашање у околини – једна од ученица је на спортском терену примјетила да је дијете пало а да му је друг пришао и помогао да устане а затим га загрлио да га утјеши.                                                                Рекла је – Учитељице, оно је лијепо понашање!                                                        Научили су да поспреме учионицу, да се помире када дође до несугласица и да уз моју помоћ ријеше проблем, активно су учествовали у настави. Научили су правила лијепог понашања у комуникацији с другима: у биоскопу, позоришту, продавници, на улици, у неком превозном средству и сл. (Прилог бр.8) Једном ријечју, постигли су много. Родитељи су се такође укључили у васпитни рад са дјецом и преносили ми утиске које су им ученици
препричавали код куће.                                                                                                    Једна мајка на информативном разговору ми је рекла да јој је син на доласку рекао:
- Мама, данас сам добио жути картон али ће ти учитељица ипак рећи да сам добар! Ученици су схватили циљ и помагали да га заједно реализујемо. То ме је охрабрило да наставим даље јер управо овакав начин доживљавања процеса јесте добар примјер и говори о позитивном утицају. Ученици су добронамјерно примјећивали и опомињали своје вршњаке када би у нечему погријешили и читав процес су схватили озбиљно. Општи утисак је био добар. Нисам имала за циљ строгост и пуку послушност већ учење одговорности, лијепог понашања, склапање добрих пријатељстава, успјех у раду и адаптацију на школски живот, и у томе сам успјела.

Овакав приступ проблему васпитања захтијева посвећеност и истрајност учитеља јер је ученицима веома важно да:
- буду похваљени за труд и успјех,
- да учитељ буде поштен приликом одлучивања о томе коју боју картона ће ученик добити и да у доношење одлука укључи и ученике,
- да поразговарају о проблему и да ученици имају прилику да се поправе, да сами размишљају, проналазе рјешења и учествују у читавом процесу,
- да се ритуал додјеле картончића изводи свакодневно,
- да имају прилику да буду оно што јесу у дозвољеним границама.